Америцан Ассассин Ревиев

Заснован на серији романа Винцеа Флинна (и на истоименој књизи, посебно 11. у серији), Америцан Ассассин је прича о Митцху Раппу (Дилан О’Бриен) младићу који, након што је претрпео стравичну личну трагедију, одлучи узети ствар у своје руке и осветити се међународним терористима. То га, наравно, ставља на радар ЦИА-е, која регрутује растућег будника и ставља га на посао са једним од својих, док откривају заверу за почетак нуклеарног рата који укључује украдени плутонијум, корумпиране иранске политичаре и преваранте .

О’Бриен чини убедљивог акционог јунака, а већина сцена борби и прогона филма компетентно је (ако не и инвентивно) постављена. Лик Митцха Раппа је очигледно омиљен међу читаоцима (морам да признам, нисам упознат са изворним материјалом) и вероватно је лакше ући у његову главу на страници него на екрану. Ипак, у раним радњама филма, О’Бриен прожима Раппа намерно непријатељским интензитетом док се корача у својој потрази да постане самоубица, и тада је Америцан Ассассин је у свом најбољем издању.

Мицхаел Кеатон доноси још један сјајан наступ „Мицхаел Кеатон-а последњег дана“, као Стан Хурлеи, засеђени ветеран ЦИА-е, који сада обучава најскривеније тајне агенте. То није најслојевитија улога, али Кеатон је довољно убедљив као злобно старо копиле и својим присуством може да подигне неке недостатке сценарија. Чак стигне и да уништи свој глас Беетлејуице у најнеочекиванијим тренуцима. Исто се не може рећи за зликовитог „Духа“ Тејлора Кича који је, без своје кривице, оседан дијалогом који није смио проћи поред првог нацрта, као ни најтањи мотив „филмског негативца“ . Упркос томе што је Сцотта Адкинса ангажовао за малу улогу, филм му пружа изузетно мало борбе, што на неки начин побеђује смисао стављања негативца попут Сцотта Адкинса у ваш филм.

Почетком филма, када би насиље требало да се појави спонтано како би кући одвезало насумичну бруталност терористичког напада или шок и изненађење због рације специјалних снага, оно је прилично ефикасно. Али шта год добре воље филм зарадио у првој половини, расипа се у другој. Оно што започиње као уверљива, заиста напета прича о пореклу за Раппа, губи се успут са серијом стандардних трзавих, блиских свађа, које имају своје тренутке, али никада не успевају да се довољно разликују. Чак се и обећавајући интензитет који О’Бриен рано доноси Раппу претвара у нешто мало више узнемирујуће јер је ограничен владином конвенцијом. Схватам да би Рапп требало да буде агент „по сваку цену / вук самотњак / лабави топ“, али не могу да замислим да је то био жељени ефекат.

Редитељ Мицхаел Цуеста налази се на познатој територији, снимајући трилер из стварног живота Убијте Гласника у 2014. години и низ епизода прве сезоне Отаџбина , и сигурно добија сенчни свет у којем делују Рапп и пријатељи. Али филм кулминира непријатним, досадним климаксом у комплету са неким изненађујуће грозним ЦГИ-ом који се издваја за филм који је иначе утемељен. Овде је заслужно пет писаца, укључујући Марсхалл Херсковитз и Едвард Звицк, који су нам дали књиге Јацк Реацхер: Никад се не враћај и Последњи самурај , између осталих, али сценарио је често беживотан и питам се да ли све ово доприноси недоследности тона од прве до друге половине.

Америцан Ассассин с времена на време има потребне састојке да би то био она врста забавног, кашастог политичког трилера / акционог филма с којим је публика гуштала деведесетих, али успијева заборавити да се уопште забави. Иако у О’Бриен-овом Митцх Раппу сигурно има франшизног потенцијала (и не грешите, управо се томе студио нада), Америцан Ассассин чини се мало вероватним да ће се та посебна нада уклонити са терена.

Америцан Ассассин отвара се 15. септембра.